Postovi
Испочетка
Колико је мало потребно да се живот сасвим промени. Да ли је у питању тренутак непажње или груба грешка. Све једно је. После тога останеш сам и пребираш шта се заправо догодило.
Како год било, Дажд више није ту. Понекад ми је жао. Навикла сам на њега. Сад се навикавам да будем сама...
Objavio даждевњаја u 18. novembar 2009 15:53:11 | 15 komentara
Нема...
Кад им се не даш: Цвиле
Кад им се даш: Цвилиш
Е па нема више!
Не овде
Objavio даждевњаја u 26. avgust 2009 10:57:28 | 8 komentara
Умор
Уморила сам се нешто. Биће да је Преображење нека стварна просторна граница после које није све исто и то осећамо а не примећујемо а нешто нам је а не знамо шта. Не читам сbоје постове, не читам коментаре, не коментаришем, ни чипке (рекла бих сад нешто баш ружно ал ми неће преко језика) не чипкам више.
Збила сам се негде између тачке и великог слова и не видим шта је било а ни оно велико слово ме се не дојми нешто, одавде га видим само као усправну црту и баш ме брига у шта ме тера, ко да може, само зато што постоји да ме на нешто натера. Оно већ постоји а иза њега нека мала слова али ја не желим да знам шта то она казују. Хоћу да изађем са тог листа папира на којем је већ све написано и можда сви виде сем мене. Хоћу на неки празан који могу испочетка да испишем. Не мора ни по реду да буде, само ћу да распем слова и да идем од једног до другог и читам се, ни тачке ми не требају. Знам кад да станем...
Objavio даждевњаја u 23. avgust 2009 13:02:08 | 7 komentara
Пријатељи
Понекад се изненадим колико неки моји пријатељи мисле на мене а да ја тога и нисам свесна. И то мисле као о себи, понекад ме срамота што не могу да им узвратим на исти начин јер сам ја мислила на неког другог.
Како би било добро да се те добре мисли некако синхронизују и да тако умножене делују, а делују, сигурно.
Моја другарица се вратила са службеног пута негде по Чешко Словачкој и донела ми конац. И то какав. Ја сам почела да причам о томе како не могу да јој дам за све одједном а она каже 'Ко ти па тражио'. Гледам је ко да је скренула а и она мене. 'Хоћу' каже 'Ону чипкану крагницу што си ми показивала пре него што сам кренула' а мени је све нешто било жао. Ја сам хтела да јој поклоним за рођендан, ето га ту за неки дан, јер сам видела колико јој се допало. Насмејем се и нешто смо још причале што није важно.
Биће да сам нешто пропустила. Зашто јој нисам одмах дала крагницу? Није она мени донела конац да би откупила је. Она је само нашла безболан начин да учини нешто за мене а да се ја много не буним. Мало смо се разсинхронизовале.
Морам да поведем мало више рачуна о пријатељима.
Када их имаш, треба их чувати.
Objavio даждевњаја u 20. avgust 2009 9:23:15 | 3 komentara
Мустре и боје
Док чекам да којак провали слагалицу, започела сам нов рад. Другарица ми набацила неке идеје гледајући моје претходне радове и ја се примим. Кад сам срачунала колико је то конца и прерачунала у одговарајућој валути и трчање около и тражење, припала ми је мука. Моја другарица ми је тада поставила питање и замислила ме до краја живота. Каже,
"Добро бре Дажди, колико ти можеш да урадиш дневно од те белине",
"Па, до две, не више од три", кажем а она ће
"А колико је то конца", ја размислим и кажем
"Једна трећина до две петине",
"А колико дана ће ти требати да завршиш",
"Око годину дана"
"Ајд сад подели све са 12 и види", ја поделим и све се слаже али, кажем ја
"Неће се слагати боја конца купована у различито време"
"А ти сложи боје на крају"
Ту ме је дарнула у живац 'А ти сложи боје на крају'. Како просто. Ја сам увек све куповала на гомилу па никада нисам морала да решавам проблем различите боје конца. Пуно пута ме је Дажд зезао због тога "Шта је, спуцала си плату".
То ми некако дође као са људима. Не можеш све одједном, као сад ћеш ти све да уредиш, све једна боја да буде, а овако радиш колико има конца, па се боја мало промени, јер се и људи мењају, па опет има конца и после неког времена се све то некако поређа па буду и мустре и боје, беле са нијансама. Драго ти да погледаш.
Objavio даждевњаја u 15. avgust 2009 11:55:32 | 2 komentara
За пријатеље
1. Био је стрпљив једва 5 сек
2. Заплели се у магли?
3. Мало показујем своје дажди тело
4. Ово је само смрчак у одмаклој фази труљења (печурка, часна реч)
5. Оман
Није нека збирка али неке ће вас забавити... :о)
Objavio даждевњаја u 13. avgust 2009 23:58:11 | 6 komentara
Незнање
Када узмеш слободан дан зато што ти је доста свега а буде овако упишан као овај и не могу нигде да скитам и не иде ми се у скитњу, седим овде и прелиставам блогове, читам шта се пише, пробам да разумем зашто се пише и не успева ми. Не знам ни ја тачно зашто пишем. Ово дође као разговор у аутобусу када испричаш сапутнику нешто што је јаче од у цара тројана козје уши и после ти некако лакне. Нешто се страшно одиграва негде унутра јер хоће да изађе а немамо речи да то искажемо и негде унутра падне тешко убеђивање и све то ипак исплива, смести у неке појмове, понекад неразумљиве, полуразумљиве а некада блиставо јасне када се саговорник укључи и он искаже нешто своје а заједничко. Пробала сам пред огледалом и са Даждом и са неким пријатељима али сви они имају неко предзнање које спречава да се искаже све онако како тог тренутка осећаш. Треба нам тај недостатак предубеђења, треба нам незнање као што сам већ закључила са заљубљивањем.
Чему нам онда служи толика трка за знањима свих врста када само ствара збрку. За истински богат друштвени живот потребна нам је огромна количина незнања тако да сваког можемо да саслушамо, да разумемо а да нам не долазе мисли са стране. Па шта ако смо у животу грешили, да нећемо да се извињавамо можда. Требало нам па смо грешили и када бих о томе причала неко опхрван незнањем чуо би ме на прави начин, не би постављао глупа питања и потпитања, схватио би јер би му то било једино од те врсте и ја не бих морала да се осећам глупо и грешно и изгубљено и невољено и не бих морала да скривам сав тај притисак од којег могу да се разглавим. Могла бих бре нормално да живим како год то било. Да идем у продавницу а да ми не оговарају хормонске бркове изникле из неке муке мога тела. Што морам то бре да сакривам, да га белим, чупам? Што морам да се кришом распитујем где могу трајно да скинем то срање са свог лица? Што не могу овде да окачим своју слику? Срамота ме бре знања и што не умеју да га сакрију ако не умеју већ да се обезнаните. Па шта ако цео аутобус чује? Оћу бре да изгледам као Џингис кан и да свима буде драго!
Мало сутра!
Objavio даждевњаја u 12. avgust 2009 11:35:27 | 4 komentara
Позајмице, крађе... - Признање
Синоћ сам прочитала први пасус неког поста Степског у којем нас пита (тако сам схватила) јесмо ли компетентни да пишемо о стварима о којима пишемо. На томе би се и завршило да малопре у мејл боксу нисам нашла љубазно писамце човека који ме је фино замолио да потпишем песме његовим именом или да их обришем.
Какав ме је блам јео док сам то читала не могу описати. Обрисала сам обе песме. Нису биле моје. Нашла сам их на неком сајту где се објављују песме и једноставно преписала код себе јер су ми се допале. Ништа лоше нисам мислила.
Има још један мој пост који већим делом није мој. То је била помоћ пријатељице лингвисте која је пробала да ми објасни теорију сонетног венца а онда сам је убила у појам питањима да је на крају рекла нешто као "Јбт, Дажди, ти ко да оћеш да докторираш на сонетном венцу". Онда јој ја кажем шта ме мучи и она ми рече "Па што не кажеш шта ти треба...". Углавном она мени напише тај пост и када је коментарисан, морала сам да постављам још потпитања, због чега се она улоговала уместо мене и одговорила на коментаре...
Нисам сигурна да је Степски на мене мислио, чак мислим да није, али сам се осетила прозвана и много се лоше због тога осећам, а дан ми је прошао заиста фино, направила сам део зимнице код пријатељице на селу и сутра је требало да идем да још нешто урадим а сада мислим да нећу. Мора мало да оладим ово што се овако осећам а за то мора да будем сама...
Objavio даждевњаја u 8. avgust 2009 21:49:24 | 6 komentara
